Kažu da more sve čuje. Da mu možeš reći najskrivenije tajne, a ono ih čuva negde ispod svojih talasa, tamo gde niko ne može da dopliva. I možda baš zato, svake godine vraćam se njemu. Te večeri stajala sam na obali. Sunce je tonulo u horizont, a nebo je bilo obojeno u one boje koje postoje samo na moru – između narandžaste, zlatne i beskrajne plave. A ti si bio pored mene. Držao si mi ruku kao da znaš da će mi trebati da ostanem tu, da se ne izgubim u svemu što osećam. More je šumelo, kao da nas sluša. Tog trenutka nisam pričala tebi – pričala sam njemu. Ispričala sam mu o prvim pogledima koje smo ukrali, o nesigurnim dodirima koji su postali sigurni, o rečima koje nismo morali ni da izgovorimo jer su stajale u vazduhu između nas. More me je čulo. Znam da jeste, jer talasi su mi nežno prešli preko stopala kao da mi obećavaju: “Zapamtiću.” I od tada verujem – more pamti ljubav. Pamti nas. Onaj trenutak kada si se nasmejao i rekao da bi mogao zauvek da ostaneš tu, sa mnom, gledajući...
Nikad nisam imala kome da se naslonim.
To ne znači da sam bila sama u kući ili da nikoga nije bilo oko mene. Bilo je ljudi. Bilo je nekih trenutaka pažnje. Ali nikad tog osećaja — da nekome mogu da budem dete. Da me neko zaista vidi, da me vodi, da me zaštiti bez da traži nešto zauzvrat.
Odrasla sam prerano. Naučila da budem „dobro“, da ne tražim, da ne smetam. Da se snađem, da se ne oslonim. Jer nisam imala na koga.
Možda zbog toga nisam naučila da biram ono što želim, već ono što deluje kao sigurno. Možda zato nisam birala iz srca, već iz straha.
Kada sam upoznala njega, nisam videla ono što bi neko nazvao „velikom ljubavlju“. Videla sam oslonac. Stabilnost. Neko ko je tu, neko ko ima plan, neko uz koga neću biti izgubljena.
I to mi je u tom trenutku bilo dovoljno. Ili sam barem u to želela da verujem.
Jer ja sam bila devojčica koja nije imala gde. I birala sam nešto što nije bilo „sve“, ali je makar bilo „nešto“.
I sve što sam radila, studirala, volela, ćutala, birala pogrešno, radila sam iz tog mesta u meni koje je naučilo da ne traži. Da ne bude „teška“. Da ne očekuje.
Možda sam zato godinama živela više iz straha nego iz slobode.
Strah da ću ostati sama. Strah da neću imati nikoga. Strah da ako ne uzmem ono što mi se nudi, možda neću dobiti ništa.
Ali istina je da praznina ne nestane samo zato što je neko fizički tu.
A oslonac nije ono što neko kaže da jeste — oslonac se oseti. Ili ne.
Danas sam žena. Majka. I često se pitam — da li još uvek ta devojčica bira umesto mene?
I kada je poslednji put neko meni bio oslonac?
Коментари
Постави коментар
Molim vas da komentarišete s poštovanjem. Uvrede, spam i reklame biće obrisane.