Kažu da more sve čuje. Da mu možeš reći najskrivenije tajne, a ono ih čuva negde ispod svojih talasa, tamo gde niko ne može da dopliva. I možda baš zato, svake godine vraćam se njemu. Te večeri stajala sam na obali. Sunce je tonulo u horizont, a nebo je bilo obojeno u one boje koje postoje samo na moru – između narandžaste, zlatne i beskrajne plave. A ti si bio pored mene. Držao si mi ruku kao da znaš da će mi trebati da ostanem tu, da se ne izgubim u svemu što osećam. More je šumelo, kao da nas sluša. Tog trenutka nisam pričala tebi – pričala sam njemu. Ispričala sam mu o prvim pogledima koje smo ukrali, o nesigurnim dodirima koji su postali sigurni, o rečima koje nismo morali ni da izgovorimo jer su stajale u vazduhu između nas. More me je čulo. Znam da jeste, jer talasi su mi nežno prešli preko stopala kao da mi obećavaju: “Zapamtiću.” I od tada verujem – more pamti ljubav. Pamti nas. Onaj trenutak kada si se nasmejao i rekao da bi mogao zauvek da ostaneš tu, sa mnom, gledajući...
Svako jutro, ako imam sreće, dobijem svojih 30 minuta.
Trideset minuta tišine dok tata preuzima dežurstvo.
Dok u kuhinji zamiriše kafa i stan nakratko utihne od dečjih koraka, dobijem nešto dragoceno — vreme za sebe.
Ne koristim ga da sredim kuću. Ne proveravam veš mašinu, ne brišem stolove, ne kuvam ručak unapred.
U tih pola sata pokušavam da se setim — ko sam ja, kada nisam samo mama.
Ponekad samo sedim i gledam kroz prozor.
Ponekad pišem, kao sada.
Nekad razmišljam šta sve nisam stigla juče, i koliko sam umorna.
Ali češće biram da u tih pola sata budem — samo žena koja pije kafu. Koja diše.
Ovaj blog nastaje baš u tim trenucima.
Za sve vas koje znate koliko znači tih pola sata.
Za one koje se podsećaju da nisu samo nečija mama, kuvarica, terapeutkinja i organizatorka haosa.
Ovo je prostor gde možemo da budemo i ranjive i jake.
I da se u svakoj rečenici nađemo – kao žene.
Dobrodošla ❤️
Коментари
Постави коментар
Molim vas da komentarišete s poštovanjem. Uvrede, spam i reklame biće obrisane.