Kažu da more sve čuje. Da mu možeš reći najskrivenije tajne, a ono ih čuva negde ispod svojih talasa, tamo gde niko ne može da dopliva. I možda baš zato, svake godine vraćam se njemu. Te večeri stajala sam na obali. Sunce je tonulo u horizont, a nebo je bilo obojeno u one boje koje postoje samo na moru – između narandžaste, zlatne i beskrajne plave. A ti si bio pored mene. Držao si mi ruku kao da znaš da će mi trebati da ostanem tu, da se ne izgubim u svemu što osećam. More je šumelo, kao da nas sluša. Tog trenutka nisam pričala tebi – pričala sam njemu. Ispričala sam mu o prvim pogledima koje smo ukrali, o nesigurnim dodirima koji su postali sigurni, o rečima koje nismo morali ni da izgovorimo jer su stajale u vazduhu između nas. More me je čulo. Znam da jeste, jer talasi su mi nežno prešli preko stopala kao da mi obećavaju: “Zapamtiću.” I od tada verujem – more pamti ljubav. Pamti nas. Onaj trenutak kada si se nasmejao i rekao da bi mogao zauvek da ostaneš tu, sa mnom, gledajući...
Danas je onaj dan kad sam popila tri šoljice kafe — ali sve su bile podgrejane.
Da, dobro si pročitala. Tri puta sam zagrejavala istu kafu, kao da je to neki ritual preživljavanja.
Beba je pojela više nego ja, a ja sam gladna i na pola puta od šporeta do frižidera sam zaboravila šta sam htela da pojedem.
Telefon mi je zvonio u najmanje 5 minuta, a ja sam sa pola uha slušala i razmišljala kako bih se sakrila u ćošak i pročitala bar dve rečenice knjige, ali to neće biti danas.
Znaš, biti mama nije samo ljubav i igre — to je i neprekidan maraton zaboravljanja, brzog trčanja i čudnih rituala poput „kafe na preskok“.
Ali hej — preživeli smo i ovaj dan. Sutra ćemo pokušati da se setimo gde smo ostavili ključeve, a možda i da popijemo kafu dok je još topla.🌻
Коментари
Постави коментар
Molim vas da komentarišete s poštovanjem. Uvrede, spam i reklame biće obrisane.