Kažu da more sve čuje. Da mu možeš reći najskrivenije tajne, a ono ih čuva negde ispod svojih talasa, tamo gde niko ne može da dopliva. I možda baš zato, svake godine vraćam se njemu. Te večeri stajala sam na obali. Sunce je tonulo u horizont, a nebo je bilo obojeno u one boje koje postoje samo na moru – između narandžaste, zlatne i beskrajne plave. A ti si bio pored mene. Držao si mi ruku kao da znaš da će mi trebati da ostanem tu, da se ne izgubim u svemu što osećam. More je šumelo, kao da nas sluša. Tog trenutka nisam pričala tebi – pričala sam njemu. Ispričala sam mu o prvim pogledima koje smo ukrali, o nesigurnim dodirima koji su postali sigurni, o rečima koje nismo morali ni da izgovorimo jer su stajale u vazduhu između nas. More me je čulo. Znam da jeste, jer talasi su mi nežno prešli preko stopala kao da mi obećavaju: “Zapamtiću.” I od tada verujem – more pamti ljubav. Pamti nas. Onaj trenutak kada si se nasmejao i rekao da bi mogao zauvek da ostaneš tu, sa mnom, gledajući...
Ne znam da li je u redu da to priznam, ali… nisam ispunjena.
Imam partnera koji me voli. Decu koju volim više od ičega. Krov nad glavom. Zdravlje. Naizgled – sve.
Ipak, negde u meni, postoji rupa koju ništa ne popunjava.
Nije to depresija. Nije ni kriza. To je tiha praznina.
Ona što se pojavi u trenucima kada sve utihne. Kada beba zaspi, a svet postane tih.
I tada shvatim da ne znam šta da osećam. Ni gde pripadam.
Ponekad se smejem – ali ne zato što sam srećna, već zato što treba.
Zato što okolina očekuje da budem ta žena kojoj ništa ne fali.
Zato što „imaš sve – šta ti je više potrebno?“
A meni je potrebno nešto što ne umem ni da imenujem.
Možda moj glas. Možda prostor. Možda sloboda da budem nežna i nesnađena, a da ne mislim da sam slaba.
Možda samo da me neko vidi. Ne kao majku, ne kao ženu – nego kao sebe. Kao dušu.
I ne, ovo nije optužba nikome. Ovo je samo… priznanje.
Možda ga niko neće čuti, ali meni je lakše kad ga napišem.
Коментари
Постави коментар
Molim vas da komentarišete s poštovanjem. Uvrede, spam i reklame biće obrisane.