Kažu da more sve čuje. Da mu možeš reći najskrivenije tajne, a ono ih čuva negde ispod svojih talasa, tamo gde niko ne može da dopliva. I možda baš zato, svake godine vraćam se njemu. Te večeri stajala sam na obali. Sunce je tonulo u horizont, a nebo je bilo obojeno u one boje koje postoje samo na moru – između narandžaste, zlatne i beskrajne plave. A ti si bio pored mene. Držao si mi ruku kao da znaš da će mi trebati da ostanem tu, da se ne izgubim u svemu što osećam. More je šumelo, kao da nas sluša. Tog trenutka nisam pričala tebi – pričala sam njemu. Ispričala sam mu o prvim pogledima koje smo ukrali, o nesigurnim dodirima koji su postali sigurni, o rečima koje nismo morali ni da izgovorimo jer su stajale u vazduhu između nas. More me je čulo. Znam da jeste, jer talasi su mi nežno prešli preko stopala kao da mi obećavaju: “Zapamtiću.” I od tada verujem – more pamti ljubav. Pamti nas. Onaj trenutak kada si se nasmejao i rekao da bi mogao zauvek da ostaneš tu, sa mnom, gledajući...
Danas sam sela da popijem kafu. Htela sam da uhvatim tih pet minuta tišine dok beba spava. I kao i obično – nisam uspela da završim ni pola šolje. Ne zato što me neko prekida, već zato što mi misli ne daju mira.
Nisam umorna jer ne spavam. Spavanje je postalo luksuz, to sam odavno prihvatila. Umorna sam jer sve moram da držim u glavi. Kad će da jede. Šta će da obuče. Kad je poslednji put piškila. Da li sam se setila da izvadim meso za ručak. Da li sam ljubazna prema svima. Da li sam i dalje ja?
Nisam sama, ali se često osećam kao da sve zavisi od mene. Ako ja ne pomislim na to – neće niko. Ako ja ne obavim – ostaće neurađeno. I dok sve to guram, ispadam jaka, odgovorna, sposobna. A u sebi – iscrpljena. Ne fizički. Mentalno.
Ne tražim da mi neko reši život. Samo da me vidi. I da zna da postojim i kad ne funkcionišem savršeno.
A vi? Da li vam je nekad tako?🫂
Коментари
Постави коментар
Molim vas da komentarišete s poštovanjem. Uvrede, spam i reklame biće obrisane.