Пређи на главни садржај

Kad sam ti poverila more🌊

 Kažu da more sve čuje. Da mu možeš reći najskrivenije tajne, a ono ih čuva negde ispod svojih talasa, tamo gde niko ne može da dopliva. I možda baš zato, svake godine vraćam se njemu. Te večeri stajala sam na obali. Sunce je tonulo u horizont, a nebo je bilo obojeno u one boje koje postoje samo na moru – između narandžaste, zlatne i beskrajne plave. A ti si bio pored mene. Držao si mi ruku kao da znaš da će mi trebati da ostanem tu, da se ne izgubim u svemu što osećam. More je šumelo, kao da nas sluša. Tog trenutka nisam pričala tebi – pričala sam njemu. Ispričala sam mu o prvim pogledima koje smo ukrali, o nesigurnim dodirima koji su postali sigurni, o rečima koje nismo morali ni da izgovorimo jer su stajale u vazduhu između nas. More me je čulo. Znam da jeste, jer talasi su mi nežno prešli preko stopala kao da mi obećavaju: “Zapamtiću.” I od tada verujem – more pamti ljubav. Pamti nas. Onaj trenutak kada si se nasmejao i rekao da bi mogao zauvek da ostaneš tu, sa mnom, gledajući...
Постави коментар

Promeniš se kad postaneš mama – i ne znaš više ko si

 Nisam znala da ću se toliko promeniti.
Naravno da sam očekivala nespavanje, dojenje, haos, malo slobodnog vremena. Svi to pominju. Ali niko ti ne kaže da ćeš jednog dana gledati sebe u ogledalu i ne prepoznati tu osobu. Ne fizički, već iznutra.

Pre majčinstva, znala sam šta volim, šta mi prija, šta mi smeta. Imala sam svoje rutine, male rituale, osećaj kontrole. Sada... sve se vrti oko nekog drugog. I koliko god da ga volim – a volim više nego što sam mislila da je moguće – često se pitam gde sam ja u celoj toj priči.

Neću da lažem – ima dana kada bih samo da nestanem na sat vremena. Da me niko ne zove, da me niko ne traži. Samo tišina. Kafa. Možda knjiga. Možda ništa. Samo da budem ja.

A onda me moje dete pogleda tim svojim velikim očima, nasmeje se, pruži mi ruke... i srce mi zadrhti. Sve se isplati. Ipak, i dalje osećam da negde u meni postoji ona žena pre svega ovoga – i da čeka.
Čeka da je se setim.

I zato – tražim se. U tihim jutarnjim minutima, dok svi još spavaju. U kratkim šetnjama. U pisanju. U malim stvarima koje nisu ni važne drugima, ali meni znače svet.
Ne pišem ovo da bih se žalila. Pišem da bih rekla sebi (i možda nekoj drugoj ženi): imaš pravo da se promeniš. Ali imaš pravo i da se tražiš. Da budeš i mama, i žena. I da ponekad kažeš "meni je dosta" bez osećaja krivice.
Možda nismo iste kao pre, ali i ova nova verzija nas zaslužuje pažnju.





Labels:

Коментари

Постави коментар

Molim vas da komentarišete s poštovanjem. Uvrede, spam i reklame biće obrisane.

Популарни постови са овог блога

„Pauza za dušu: kad mama stane i udahne”

 Nije ovo priča o savršenoj organizaciji dana. Niti o tome kako da sve stigneš. Ovo je samo jedan trenutak — kada beba zaspi, kuća ćuti, a kafa je još topla. I ja sedim. Ne gledam u veš, ne brišem prašinu, ne odgovaram na poruke. Samo sedim. I dišem. Pauza za dušu ne mora da traje dugo. Nekad je to 7 minuta. Nekad samo 3. Ali u tim minutima ja se setim da postojim. Da nisam samo mama, supruga, spremalica, hranilica i animatorka. Ja sam i žena. Umorna, ali tu. Ako i ti sada piješ kafu dok beba spava — znaj da nisi sama. Ova pauza je za nas. ☕🫶 Ako ti prija da čitaš ovakve male, iskrene redove — zapratite blog. https://svakodnevnicajednzene.blogspot.com/ #jednazenapise #pauzazadusu #blogzazene
Постави коментар
Read more »

Mali trenuci koji mi menjaju dan

 Svaki dan donosi male izazove i male radosti. Ponekad je lako zagubiti se u obavezama i zaboraviti da zastanemo i uživamo u sitnicama koje nas čine srećnim. Danas sam odlučila da posmatram svoj dan kroz prizmu tih malih trenutaka. Kad beba zasmeje iz sveg glasa, kad popijem prvu jutarnju kafu u tišini, ili kad samo nekoliko minuta provedem na svežem vazduhu — to su trenuci koji me pune i podsećaju zašto volim ovaj život, uprkos svim izazovima. Nije uvek lako, naravno. Ponekad sam umorna, ponekad nervozna. Ali upravo te male radosti me drže. Zato sam odlučila da ih beležim i delim, možda će nekome i oni značiti. Koji su tvoji mali trenuci sreće? Podsetimo se zajedno da svaki dan ima svoju lepotu, samo je treba primetiti.
Постави коментар
Read more »

Izgubljena negde između svih „ja“

 Znam gde mi stoje pelene. Gde su kašice. Gde je peškir za bebu, gde je flašica, gde muž ostavi čarape. Znam gde su računi. Znam gde je lista za kupovinu. Znam da treba da operem, skuvam, nasmejem se, zagrlim, budem tu. Znam da treba. Ali ne znam gde sam ja. Ona koja voli tišinu uz kafu. Ona koja se smejala glasno s prijateljicom. Ona koja je čitala knjigu u vozu i zaboravila da siđe na stanici. Ona koja je imala misli koje nisu bile o nekome drugom. Ne znam gde sam je ostavila. Možda u četvrtom mesecu trudnoće. Možda kad je beba prvi put zaplakala. Možda kad sam zagrizla u prvu brigu koju niko nije video. A možda sam je ostavila onda kad sam počela da govorim „ne mogu sada, kasnije“. Sebi. I nije da mi je loše. Samo... nekad se setim da me nema. I sve bih dala da je vratim na dan, sat, minut. Da prodiše. Da opet postanem nečija žena, nečija majka, nečija podrška – ali tek nakon što budem ja. I zato pišem. Ne da pobegnem, nego da se vratim. Ako se i ti negde tražiš – dobro došla si...
Постави коментар
Read more »