Kažu da more sve čuje. Da mu možeš reći najskrivenije tajne, a ono ih čuva negde ispod svojih talasa, tamo gde niko ne može da dopliva. I možda baš zato, svake godine vraćam se njemu. Te večeri stajala sam na obali. Sunce je tonulo u horizont, a nebo je bilo obojeno u one boje koje postoje samo na moru – između narandžaste, zlatne i beskrajne plave. A ti si bio pored mene. Držao si mi ruku kao da znaš da će mi trebati da ostanem tu, da se ne izgubim u svemu što osećam. More je šumelo, kao da nas sluša. Tog trenutka nisam pričala tebi – pričala sam njemu. Ispričala sam mu o prvim pogledima koje smo ukrali, o nesigurnim dodirima koji su postali sigurni, o rečima koje nismo morali ni da izgovorimo jer su stajale u vazduhu između nas. More me je čulo. Znam da jeste, jer talasi su mi nežno prešli preko stopala kao da mi obećavaju: “Zapamtiću.” I od tada verujem – more pamti ljubav. Pamti nas. Onaj trenutak kada si se nasmejao i rekao da bi mogao zauvek da ostaneš tu, sa mnom, gledajući...
Zdravo ti.
Zaboravila sam kako da ti priđem, pa mi nemoj zameriti ako budem nespretna. Dugo te nisam pitala kako si. Još duže nisam zastala da te saslušam. A nekad smo bile nerazdvojne – ti i ja. Ti, što si osećala, pa zapisivala. Ti, što si plakala bez sramote. Ti, što si verovala da se može i drugačije. Gde si sad?
Znam, nisi otišla daleko. Samo si zaćutala. Umorila se, možda? Ili si me gledala kako guram dan za danom, kako pravim obroke, brišem suze, spremam torbe, zaboravljam sebe… pa si pomislila – možda joj više i ne trebam.
Ali meni fališ. Mnogo.
Fali mi ona ja koja nije bila samo majka, samo supruga, samo „zadužena za sve“. Ona što je volela da sedi u tišini i piše. Ona što je primećivala boje na nebu, pa se nasmeši sama sebi. Ona što se ponekad durila bez razloga, pa sve oprostila u jednom zagrljaju. Ona što nije uvek znala šta hoće, ali je znala šta neće – i to je bilo dovoljno da ne pristaje na manje.
Sad pristajem. Na tišinu koja me guši. Na razgovore bez smisla. Na osmehe koje lepuškam kao goste. Na dane koji mi liče jedni na druge.
A ti ćutiš.
Zato te zovem ovim rečima. Ne da mi daš odgovore. Nego da me podsetiš na pitanja. Da me podsetiš da sam još živa. Da nisam postala funkcija, nego biće.
Da mogu da budem sve što jesam, a ne samo ono što drugi očekuju da budem.
Kako si?
Jesi li još tu?
Jesi li ljuta što te ne posećujem češće?
Ili si ponosna što i dalje hodam, i kad mi se samo sedi i ćuti?
Znaš, često se setim tvojih snova. Neki su sada smešni, drugi strašno ozbiljni. Neki još uvek žive u meni kao neugasla vatra. Ali više ne znam kako da im priđem. Bojim se da ako im otvorim vrata – ništa više neće biti isto. A i šta ako ih otvorim, a iza njih nema ničega?
Zato te pitam:
Kako se pokreće žena koja je zaspala na nogama?
Kako se traži glas koji je davno utihnuo, jer su svi drugi bili glasniji?
Kako se voli sebe kad zaboraviš kakav je to osećaj?
Ne tražim od tebe mnogo.
Samo da me ne ostaviš.
Možemo da budemo tihe zajedno.
Možemo da se tražimo kroz redove, kroz poglede u ogledalu, kroz rečenice koje me iznenade jer su moje, a zvuče kao da ih je napisala neko mnogo hrabriji.
Možemo da se vraćamo jedna drugoj polako, bez pritiska. Kao stare prijateljice koje su preživele puno toga, ali nisu zaboravile šta ih je spojilo.
Ako si tu negde, dušo moja – hajde da pričamo.
Ne obećavam da ću te odmah razumeti.
Ali obećavam da više neću da te ćutim.
Коментари
Постави коментар
Molim vas da komentarišete s poštovanjem. Uvrede, spam i reklame biće obrisane.