Jedna zena pise

Постови

Приказују се постови за јун, 2025

Smiraj dana 🌅

Sedeći na krevetu sa bebom u rukama, nakon dugih sat vremena uspavljivanja, razmišljam. Mnogo misli mi prolazi kroz glavu. Zašto sam tako često nervozna i tužna? Zašto sam danas bez razloga vikala na starije dete? I onda... kreću suze i pitanja: Da li sam dobra majka? Odakle mi pravo da budem nesrećna? Kažu mi — imaš decu, imaš dobrog muža. I ja kažem: „Jeste, u pravu ste.“ Ali… jedno veliko ali. I onda zaćutim. Nemam pravo da se žalim. Mnogo je nesrećnijih od mene, mnogo više tužnih… Preplavljena sam emocijama, umorna od napornog dana sa bebom od 7 meseci i ćerkom od 4 godine. Gledam kroz prozor prelep zalazak sunca i kažem: “Hvala ti, Bože, na svemu.” Ali duboko u sebi... Još uvek sam neispunjena. Nema one iskrene sreće kao nekada. Ne znam zašto. Ne znam gde se izgubila. --- Pitam se da li je ova praznina deo majčinstva ili nešto dublje u meni što traži pažnju. Možda je to umor koji ne prolazi, možda deo mene koji želi da ponovo pronađe sebe — ne samo kao mama, nego kao žena. Zn...

Neispunjenost u sred ljubavi💭

Ne znam da li je u redu da to priznam, ali… nisam ispunjena. Imam partnera koji me voli. Decu koju volim više od ičega. Krov nad glavom. Zdravlje. Naizgled – sve. Ipak, negde u meni, postoji rupa koju ništa ne popunjava. Nije to depresija. Nije ni kriza. To je tiha praznina. Ona što se pojavi u trenucima kada sve utihne. Kada beba zaspi, a svet postane tih. I tada shvatim da ne znam šta da osećam. Ni gde pripadam. Ponekad se smejem – ali ne zato što sam srećna, već zato što treba. Zato što okolina očekuje da budem ta žena kojoj ništa ne fali. Zato što „imaš sve – šta ti je više potrebno?“ A meni je potrebno nešto što ne umem ni da imenujem. Možda moj glas. Možda prostor. Možda sloboda da budem nežna i nesnađena, a da ne mislim da sam slaba. Možda samo da me neko vidi. Ne kao majku, ne kao ženu – nego kao sebe. Kao dušu. I ne, ovo nije optužba nikome. Ovo je samo… priznanje. Možda ga niko neće čuti, ali meni je lakše kad ga napišem.

Mi smo sad roditelji – ali da li smo još partneri?

Nekad smo jedno drugo gledali kao ceo svet. Znali smo da se šalimo, planiramo vikende, ležimo u krevetu i ćutimo, a da i to ćutanje ima smisla. A sad... Sada nas ujutru probudi plač. Razgovori nam traju koliko i podgrevanje kafe. Vikendi nisu više naši, već dečiji. Ponekad sedimo jedno pored drugog, ali svako u svom umoru. I pitam se – jesmo li još mi? Ne krivim nikoga. I ja sam se promenila. Sad sam mama. Njegova mama. I sve više zaboravljam ko sam bila pre toga, pa zaboravim i kako da budem „ona ja“ koju je on voleo. Nedostaje mi. Nedostajemo mi. Ali ne znam kako da se vratimo. I da li se uopšte vraća – ili se pravi novo? Pitam se da li je i kod drugih tako. Da li se ljubav samo preseli u bebine oči? Da li se odnos „on i ja“ samo pretvori u „mi kao roditelji“? Ne tražim recept. Samo... ako se neko prepozna – pišite mi. Možda je lakše kad znaš da nisi jedina.

Ne znam da li sam srećna ili samo preživljavam dan

Pitam se ponekad... Da li je ovo sreća? Ili samo rutina koju sam naučila da podnosim? Dan mi počinje i završava se brigom o drugima. U hodu pijem kafu, zaboravim da jedem, ne sećam se kad sam poslednji put sela i disala bez osećaja krivice. U glavi mi je haos – lista obaveza, tuđe potrebe, planovi koji nisu moji, ali ih ja sprovodim. I onda dođe trenutak tišine – možda noću kad svi zaspe – i ostanem sama sa sobom. I tada ne znam da li osećam zahvalnost, iscrpljenost, sreću ili samo... preživljavanje. Kao da sam u filmu koji gledam iz trećeg lica. Nisam sigurna da sam glavna ulogа. Više ličim na statistu. A svi oko mene bi rekli da imam sve. I možda imaju pravo. A opet – nešto fali. Ne nešto što se kupuje. Fali deo mene. Možda sreća ne izgleda kao euforija. Možda izgleda baš ovako – umorno, tiho, svakodnevno. Ali možda, samo možda, zaslužujem i više od preživljavanja.

Tiho nestajem u tuđim očekivanjima

Tiho, polako, a da toga nisam ni bila svesna – počela sam da nestajem. Ne odjednom, već po komadić. Sa svakim „važi“, svakim „mogu ja“, svakim „nema veze, ja ću“, uzela sam po deo sebe i predala ga svetu. U nečijim očima sam snažna. U nečijim – stabilna, sposobna, požrtvovana. U sopstvenim – više nisam sigurna šta sam. Znam samo da često ne čujem svoj glas od buke tuđih potreba. Ne umem više da kažem „ne mogu“. Ne umem da priznajem da sam umorna. Ne želim da razočaram. I tako, iz dana u dan, igram sve te uloge – ćerke, majke, supruge, prijateljice, savete dajem, lepe reči poklanjam, tu sam kad treba, nikad ne tražim mnogo. Ali, znaš šta? Više ne znam gde sam ja u svemu tome. Možda nisam ni tu. Postala sam ogledalo koje samo vraća ono što se od njega očekuje. A iznutra? Praznina. Tišina. Umor. Možda ne treba da budem sve što drugi žele. Možda smem da budem ono što meni treba. Možda je krajnje vreme da prestanem da nestajem.🍀

Detinjstvo bez roditelja – tišina koja ostaje zauvek🍀💔

Postoje praznine koje nikada ne možeš popuniti. Neke rečenice koje nikada nisi čuo, a voleo bi da jesi. I pogledi koje si tražio, ali te nisu čekali. Moje detinjstvo bilo je upravo to – prostor između onoga što sam želela i onoga što sam imala. Odrasla sam bez roditelja. Ne bez odraslih ljudi, ne bez doma i krova nad glavom – ali bez onih čiji glas znaš iz stomaka, čije ruke te dižu pre nego što padneš. Bez mame da me češlja i bez tate da me zagrli kada mislim da mi ceo svet beži. Mnogo godina sam nosila to kao tišinu u grudima. Niko nije znao. Nisam ni ja znala šta mi fali – samo sam osećala da sam drugačija. Da ne znam kome da kažem da mi je teško, jer nisam ni znala kako da objasnim težinu koju nikad nisam imenovala. Kasnije, kad porasteš, naučiš da se praviš jaka. Da ne pitaš, da ne očekuješ. Naučiš da ne pokazuješ koliko ti fali nešto što nikad nisi ni imala. I to boli na poseban način – jer boli u tišini. Ne pišem ovo da tražim sažaljenje. Pišem jer znam da možda tamo negde ...

Sigurnost kao zamka

Dugo sam verovala da je dovoljno da bude mirno. Da nije loše. Da ne boli. U svetu u kom sam odrasla, to je već bio uspeh. Ako ne vičeš. Ako ne plačeš. Ako imaš krov nad glavom. Ako je neko tu. Ako ne moraš sve sama — to je sigurnost. To je život. To je ono što treba da se čuva. I jesam čuvala. I jesam zahvalna. Ali istina je da sigurnost može da bude i zamka. Tiha. Neprimetna. Zamka u kojoj prestaneš da se pitaš šta ti želiš. Zamka u kojoj ne smeš da poželiš „više“, da ne ispadneš nezahvalna. U jednom trenutku prestaneš da maštaš. Da sanjaš. Da planiraš nešto samo za sebe. Naučiš da se zadovoljiš. Da se umiriš. Da ne talasaš. Jer si „sigurna“. Jer „imaš sve“. A zapravo – nemaš sebe. Nemaš svoju pravu radost, svoju želju, svoju vatru. Nemaš onu iskru zbog koje osećaš da si živa. Samo obaveze. Rasporedi. Uloge. Tišina. I možda to nije pakao. Ali nije ni raj. Zato više ne želim da biram samo „mir“. Hoću smisao. Hoću da ne čuvam ono što me ne hrani. Hoću da budem slobodna. I živa. I s...

"Devojcica bez oslonca🫂

Nikad nisam imala kome da se naslonim. To ne znači da sam bila sama u kući ili da nikoga nije bilo oko mene. Bilo je ljudi. Bilo je nekih trenutaka pažnje. Ali nikad tog osećaja — da nekome mogu da budem dete. Da me neko zaista vidi, da me vodi, da me zaštiti bez da traži nešto zauzvrat. Odrasla sam prerano. Naučila da budem „dobro“, da ne tražim, da ne smetam. Da se snađem, da se ne oslonim. Jer nisam imala na koga. Možda zbog toga nisam naučila da biram ono što želim, već ono što deluje kao sigurno. Možda zato nisam birala iz srca, već iz straha. Kada sam upoznala njega, nisam videla ono što bi neko nazvao „velikom ljubavlju“. Videla sam oslonac. Stabilnost. Neko ko je tu, neko ko ima plan, neko uz koga neću biti izgubljena. I to mi je u tom trenutku bilo dovoljno. Ili sam barem u to želela da verujem. Jer ja sam bila devojčica koja nije imala gde. I birala sam nešto što nije bilo „sve“, ali je makar bilo „nešto“. I sve što sam radila, studirala, volela, ćutala, birala pogrešno,...

Između snova i tišine — priča o izborima koje niko ne vidi

Nekad pomislim da sam još pre mnogo godina znala. Ne jasno, ne glasno, ali negde duboko u stomaku. Nisam želela vezu. Nisam želela tu priču. Nisam želela njega. I nisam bila srećna. Ali ostala sam. Ostala sam jer je bilo lakše ostati nego slušati to unutrašnje „ne“. Jer nisam imala hrabrosti da biram nepoznato. Jer sam, između svojih snova i zone komfora, izabrala komfor. Stabilnost. Ono što se podrazumeva. Ono što drugi vide kao „dobar život“. Sećam se tačno tog trenutka. Zadnji dan u Nišu, u studentskom stanu. Sedim na podu, pakujem stvari i govorim svojoj cimerki: „Cimi, nisam sigurna da ovo želim.“ A ona mi mirno kaže: „Pa ti ostani.“ I možda sam tada mogla. Ali nisam. Rasla sam bez roditelja. I kada sam ga pogledala, nisam videla ljubav, videla sam sigurnost. I pomislila sam: bolje da idem s njim i da znam šta me čeka, nego da ostanem u nepoznatom, bez ikoga svog.I otisla sam.Svi su mi pricali on je dobar,i slazem se jeste dobar,rekli su nece nista da ti fali i zaista ne fali...

Brak nije bajka,ali moze da bude sigurno mesto🫂

Kad sam bila mlađa, mislila sam da brak znači da si "sredio život". Da će to biti jedno sigurno, toplo mesto u kom se voliš bez prestanka i u kojem nema nesuglasica jer "vas dvoje se razumete". A onda dođe život. Umor. Nerazumevanje. Nedovršene rečenice jer beba plače. Nerazumevanje jer si iscrpljena i on to ne vidi. Očekivanja – tvoja i njegova – koja se često ni ne izgovore, ali bole kad nisu ispunjena. Brak nije bajka. Brak je tim. I svaki dan je novi pokušaj da se razumemo, da pričamo, da ne odustanemo jedno od drugog kad dođe težak dan (ili težak mesec). Nekad je zajednički život borba oko sitnica: ko je ostavio otvorenu pastu, zašto opet ti kupaš dete, da li ti je rekao „hvala“ što si spremila ručak. A nekad je i ona tišina dok sedite jedno pored drugog uveče i znaš da vas dvoje niste savršeni – ali da ste zajedno. I to je ono što me sve više raduje – kad brak ne bude ideal, nego utočište. Ne savršen, ali iskren. Kako vi doživljavate brak? Šta vas najviše pov...

"Nisam umorna jer ne spavam – umorna sam jer sve nosim sama"

Danas sam sela da popijem kafu. Htela sam da uhvatim tih pet minuta tišine dok beba spava. I kao i obično – nisam uspela da završim ni pola šolje. Ne zato što me neko prekida, već zato što mi misli ne daju mira. Nisam umorna jer ne spavam. Spavanje je postalo luksuz, to sam odavno prihvatila. Umorna sam jer sve moram da držim u glavi. Kad će da jede. Šta će da obuče. Kad je poslednji put piškila. Da li sam se setila da izvadim meso za ručak. Da li sam ljubazna prema svima. Da li sam i dalje ja? Nisam sama, ali se često osećam kao da sve zavisi od mene. Ako ja ne pomislim na to – neće niko. Ako ja ne obavim – ostaće neurađeno. I dok sve to guram, ispadam jaka, odgovorna, sposobna. A u sebi – iscrpljena. Ne fizički. Mentalno. Ne tražim da mi neko reši život. Samo da me vidi. I da zna da postojim i kad ne funkcionišem savršeno. A vi? Da li vam je nekad tako?🫂

Kad poželim da izađem – a beba je još mala🌸

Ponekad, dok beba spava, zamislim da sedim negde napolju. Sama. Na nekoj klupi, u kafiću, sa slušalicama u ušima ili samo sa sobom. I traje to maštanje tačno dva minuta. Onda dođe misao: A šta ako zaplače? Šta ako traži mene, a ja nisam tu? Šta ako tata ne zna kako da je smiri kao ja? I ostanem. I ne idem nigde. Jer nije „pravi trenutak”. Jer „bolje da ne rizikujem”. Jer „sve će da propadne ako me ne bude baš tih 45 minuta”. I tako dan za danom... Počnem da verujem da ne smem da se pomerim. Da će se sve srušiti ako uzmem malo vremena samo za sebe. I ne pričam o tome, jer koga da pitam? Svi mi kažu: „Ma izađi, šta ti fali, beba je s tatom.” A meni fali hrabrost, fali sigurnost, fali osećaj da je u redu da i ja postojim. Ne tražim ceo dan. Samo jednu kafu. Jedan korak. Jedan trenutak van ove uloge u kojoj sam stalno nečija mama, i sve manje svoja osoba. Ako se i ti tako osećaš – znaj da nisi sama. Možda nemamo rešenje, ali imamo jedna drugu. Ukoliko se i Vi tako nekad osecate,slobod...

Jutarnjih 30 minuta za kafu,dok tata cuva decu..🍀

Svako jutro, ako imam sreće, dobijem svojih 30 minuta. Trideset minuta tišine dok tata preuzima dežurstvo. Dok u kuhinji zamiriše kafa i stan nakratko utihne od dečjih koraka, dobijem nešto dragoceno — vreme za sebe. Ne koristim ga da sredim kuću. Ne proveravam veš mašinu, ne brišem stolove, ne kuvam ručak unapred. U tih pola sata pokušavam da se setim — ko sam ja, kada nisam samo mama. Ponekad samo sedim i gledam kroz prozor. Ponekad pišem, kao sada. Nekad razmišljam šta sve nisam stigla juče, i koliko sam umorna. Ali češće biram da u tih pola sata budem — samo žena koja pije kafu. Koja diše. Ovaj blog nastaje baš u tim trenucima. Za sve vas koje znate koliko znači tih pola sata. Za one koje se podsećaju da nisu samo nečija mama, kuvarica, terapeutkinja i organizatorka haosa. Ovo je prostor gde možemo da budemo i ranjive i jake. I da se u svakoj rečenici nađemo – kao žene. Dobrodošla ❤️

Ne trazimo mnogo,samo jedan dan razumevanja..🫂🍀

Svi smo mi, žene, mnogo više od uloga koje društvo često pokušava da nam dodeli. Nismo samo domaćice koje čiste, peru, kuvaju i brinu o deci. Naš svet je bogat, složen i mnogo dublji od tih svakodnevnih zadataka, i to zaslužuje da bude prepoznato. Mnogi ljudi, iako dobro misle, često pretpostavljaju da ženama treba pomoć u obavljanju tih „klasičnih“ uloga. Iako pomoć u domaćinstvu može biti dragocena, to što mi kao žene treba da imamo – to je razumevanje. Razumevanje da smo mi, pre svega, ljudska bića sa svojim željama, potrebama, interesovanjima, snagom i slabostima. Često se dešava da žene na sebe preuzmu mnogo toga, kako u porodici, tako i u društvu. Ali dok sve radimo iz ljubavi, straha ili obaveze, važno je da ne zaboravimo – zaslužujemo da budemo i cenjene za to što jeste. Ne samo zbog toga što vodimo domaćinstvo, brinemo o deci ili učimo decu, već zbog toga što smo kreativne, inteligentne, inspirativne i sposobne za mnogo više nego što nam se ponekad priznaje. Razumevanje n...

Ne tražim pomoć – samo da ne budem nevidljiva

Ponekad ne tražim da mi neko pomogne. Ne zato što mogu sve sama. Nego zato što sam navikla da ne očekujem ništa. Da je normalno da sve padne na mene. Jesi skuvala? Jesi usisala? Jel' beba presvučena? Ima li čisto? Ima li spremno? A je l’ mene neko pita: Ima li tebe? Navikla sam da kažem "u redu je", čak i kad nije. Navikla da izguram dan, pa sutra opet. Da brišem umor, suze, bes. Da zadržim u sebi ono što niko ne želi da čuje. Ne treba mi pomoć svaki dan. Nekad samo treba pogled, reč, pauza od uloge. Da ne budem kuvarica, čistačica, mama, žena, domaćica, organizator. Nego samo – ja. Bez očekivanja, zadataka, tišine. Ne tražim pomoć. Samo da ponekad budem vidljiva.🍀

Ne, nije u redu da se podrazumeva da žena sve može – i sve mora🌸

Nekako se podrazumeva da žena sve stiže. I da mora da stigne. Nema pitanja da li joj je teško. Nema zahvalnosti, ni pomoći ako sama ne zatraži. Samo očekivanje. Da je kuća čista, da se kuva svaki dan, da su deca mirna, da ona ne zaboravi rođendane, da zna gde je svaka stvar u kući. I da uz sve to – bude nasmejana. A ako nešto propusti? Onda kreću komentari. „Zaboravna“, „lenja“, „nervozna“, „preosetljiva“. Jer, eto, kako sme da pokaže da joj je teško kad „samo sedi kod kuće“? Ne, nije u redu. Nije u redu da se podrška traži kao da je to luksuz. Nije u redu da se ne prepoznaje sav trud koji žena ulaže, često nevidljivo, svakog dana. I nije u redu da se njen umor meri po tome da li ide na posao ili je „samo“ mama. Ne postoji „samo“ mama. Postoji žena koja daje sve što ima – a ponekad više nego što ima i samo želi da zna da nije nevidljiva. Ponekad ne treba ni mnogo. Samo da neko vidi. Da pita: „Treba li ti pomoć?“ Da kaže: „Znam da ti nije lako.“ Da stavi šolju kafe ispred nje i sed...

Promeniš se kad postaneš mama – i ne znaš više ko si

Nisam znala da ću se toliko promeniti. Naravno da sam očekivala nespavanje, dojenje, haos, malo slobodnog vremena. Svi to pominju. Ali niko ti ne kaže da ćeš jednog dana gledati sebe u ogledalu i ne prepoznati tu osobu. Ne fizički, već iznutra. Pre majčinstva, znala sam šta volim, šta mi prija, šta mi smeta. Imala sam svoje rutine, male rituale, osećaj kontrole. Sada... sve se vrti oko nekog drugog. I koliko god da ga volim – a volim više nego što sam mislila da je moguće – često se pitam gde sam ja u celoj toj priči. Neću da lažem – ima dana kada bih samo da nestanem na sat vremena. Da me niko ne zove, da me niko ne traži. Samo tišina. Kafa. Možda knjiga. Možda ništa. Samo da budem ja. A onda me moje dete pogleda tim svojim velikim očima, nasmeje se, pruži mi ruke... i srce mi zadrhti. Sve se isplati. Ipak, i dalje osećam da negde u meni postoji ona žena pre svega ovoga – i da čeka. Čeka da je se setim. I zato – tražim se. U tihim jutarnjim minutima, dok svi još spavaju. U kratki...

Dani kada mi je svega dosta🗣

Ne dešava se često, ali kada se desi – pogodi me jako. To su oni dani kada ne mogu više da budem nasmejana mama, strpljiva žena, brižna kuvarica, uredna domaćica i tiha podrška svima. Dani kada bih najradije legla u krevet, pokrila se preko glave i rekla: „Ne mogu danas.“ Ne znam da li se tebi to dešava, ali meni ponekad dođe kao talas koji me obori. Nema velikog razloga, nema „nešto se desilo“. Jednostavno – sve mi je dosta. Dosta mi je pitanja „šta ćemo za ručak“, dosta mi je toga da ne stignem da završim ni pola od onog što planiram, dosta mi je što mi niko ne kaže „hej, bravo što si i danas sve izgurala“. Dosta mi je što sama sebe zaboravim, pa se onda iznenadim kad mi nedostajem. Pogodi me umor, i fizički i onaj nevidljivi – unutrašnji. Ono kad te ne boli telo, ali te boli da budeš prisutna. Da slušaš. Da se smeješ kad ti se ne smeje. Da kažeš „važi“ kada bi najradije rekla „ne mogu više.“ Ne pišem ovo da bih kukala. Pišem jer znam da nas ima više. Možda baš ti čitaš ove reči...

Izgubljena negde između svih „ja“

Znam gde mi stoje pelene. Gde su kašice. Gde je peškir za bebu, gde je flašica, gde muž ostavi čarape. Znam gde su računi. Znam gde je lista za kupovinu. Znam da treba da operem, skuvam, nasmejem se, zagrlim, budem tu. Znam da treba. Ali ne znam gde sam ja. Ona koja voli tišinu uz kafu. Ona koja se smejala glasno s prijateljicom. Ona koja je čitala knjigu u vozu i zaboravila da siđe na stanici. Ona koja je imala misli koje nisu bile o nekome drugom. Ne znam gde sam je ostavila. Možda u četvrtom mesecu trudnoće. Možda kad je beba prvi put zaplakala. Možda kad sam zagrizla u prvu brigu koju niko nije video. A možda sam je ostavila onda kad sam počela da govorim „ne mogu sada, kasnije“. Sebi. I nije da mi je loše. Samo... nekad se setim da me nema. I sve bih dala da je vratim na dan, sat, minut. Da prodiše. Da opet postanem nečija žena, nečija majka, nečija podrška – ali tek nakon što budem ja. I zato pišem. Ne da pobegnem, nego da se vratim. Ako se i ti negde tražiš – dobro došla si...

Kad emocije zacute..

U tisini dok beba uvece spava ili u toku dnevnih dremki,cesto se pitam zasto kada dodju deca emocije izmedju dvoje ljudi toliko zastrane,nestanu,zacute? Cesto se pitam da li je to zaista kao normalno ili ne mora tako da bude? Da li je onda to ikada i bila ljubav ili mozda samo slepa zaljubljenost koju realnost sa dolaskom dece iznenada pogodi i razbije sve te ruzicaste naocare? Zaista bih volela da cujem i Vasa iskustva,da li nekome polazi za rukom da svoja osecanja ipak odrzi ili nas ima vise ovakvih-emotivno neispunjenih..🍀🫂 #maminkutak#boljednezene#kutakzadusu

Pogled koji me ne popravlja💔

Umorna sam od toga da budem popravljana. Nije mi uvek potreban savet, ni rešenje. Ponekad mi samo treba neko da me pogleda… i ne promeni ništa. Da ostane uz mene, baš takvu — sa mojim umorom, nesigurnostima, mojom tišinom. Najveći dar koji sam ikada dobila bio je nečije prisustvo bez očekivanja. Pogled koji nije tražio da budem drugačija, pametnija, stabilnija. Samo prisustvo koje me ne popravlja. Ako si i ti nekad želela da te neko vidi bez reči onda znaš. Pišem ti zato da znaš: nisi sama. I ja sam tu. Ne da ti sudim, već da sedim uz tebe. Jer ponekad, to je sasvim dovoljno.🫂

"Mesta gde ćutim najlepše"🌸

Ne moraš me čuti da bih postojala. Postoje trenuci u danu koji nisu veliki, ali u njima ćutim najlepše. Kada svi spavaju, a kuća tiho diše. Kada uzmem šolju kafe i samo je držim, bez žurbe. Kada gledam kroz prozor i misli stanu. Kada beba zaspi na meni, i ne mora ništa da se kaže. Ćutanje nije praznina. Nije odsustvo. To je moje najmirnije „tu sam“. Postoje mesta u meni gde ćutim, i to nije slabost. To je dom.💫

30 minuta mira🍀

Kad konačno zatvori oči, u kući nastane tišina koja nije obična. To nije samo tišina bez zvukato je prostor u kojem mogu da dišem, makar na kratko. Kao da svet stane. Čujem tiktakanje sata, svoje disanje, možda udaljeni zvuk auta kroz otvoren prozor… ali u meni je mir. Ne traje dugo, ali je moj. U tih pola sata, ne stižem da uradim sve što sam planirala. I ne moram. Nekad samo sedim. Nekad pustim da mi misli lutaju, a nekad ih utišam jer mi ne trebaju baš tada. Ponekad me stigne umor koji nisam imala kad je ona budna. Ponekad me stigne tuga jer nisam stigla da budem "ja" danas. A ponekad me stigne zahvalnost. Što je zdrava. Što spava. Što postojimo. Uzmem kafu. Često je hladna, ali je moja. Taj trenutak mi ne treba da budem savršena treba mi da budem cela. Tišina dok ona spava nije prazna. U njoj sam ja. U njoj sam opet žena, ne samo mama. I možda ne stignem da uradim sve. Ali stignem da budem tu. Sa sobom. I to je dovoljno. Ako i ti sada sediš u toj tišini, znaj — nismo sam...

„Pauza za dušu: kad mama stane i udahne”

Nije ovo priča o savršenoj organizaciji dana. Niti o tome kako da sve stigneš. Ovo je samo jedan trenutak — kada beba zaspi, kuća ćuti, a kafa je još topla. I ja sedim. Ne gledam u veš, ne brišem prašinu, ne odgovaram na poruke. Samo sedim. I dišem. Pauza za dušu ne mora da traje dugo. Nekad je to 7 minuta. Nekad samo 3. Ali u tim minutima ja se setim da postojim. Da nisam samo mama, supruga, spremalica, hranilica i animatorka. Ja sam i žena. Umorna, ali tu. Ako i ti sada piješ kafu dok beba spava — znaj da nisi sama. Ova pauza je za nas. ☕🫶 Ako ti prija da čitaš ovakve male, iskrene redove — zapratite blog. https://svakodnevnicajednzene.blogspot.com/ #jednazenapise #pauzazadusu #blogzazene

Kad mama pokuša da bude superheroj… i shvati da je samo čovek

Danas sam se osećala kao superherojka — spremna da spasim svet, dete, ručak i bar još deset stvari koje su mi se smestile na listu „hitno“. Rezultat? Kafa je hladna, veš je polu-suva, a dete je odlučilo da je idealno vreme za ples po stolu. Ali hej, makar sam pokušala! 😅 Ako i ti znaš kako je biti superheroj bez plašta, prati me — delićemo svakodnevicu, smeh i male pobede (i padove). Dobrodošla u klub nepopravljivih optimista! 💪✨

Danas nisam spasila svet. Ali sam stavila veš da se pere.

I to je nešto, zar ne? Nekad se dani ne sastoje od velikih stvari. Nema medalje. Nema aplauza. Samo ja, kafa (koja se tri puta ohladila), dete koje mi je izgrizlo olovku i veš koji sam konačno ubacila u mašinu. Ali u tom običnom danu, ima nečeg velikog. Ima mene — žive, prisutne, koja dajem sve što mogu, a ponekad i malo više. Tako da, ako danas nisi napravila revoluciju, ali si odgovorila na poruke, pomazila dete, ili se samo izborila da ne odustaneš — znaj da je i to ogromno. Mi žene ne moramo svaki dan da budemo superjunakinje. Ponekad je dovoljno da samo budemo. I veš se, na kraju krajeva, sam neće oprati. 😉

😂„Kafa 3x podgrevana i beba koja jede više od mene — dnevnik jedne mame“

Danas je onaj dan kad sam popila tri šoljice kafe — ali sve su bile podgrejane. Da, dobro si pročitala. Tri puta sam zagrejavala istu kafu, kao da je to neki ritual preživljavanja. Beba je pojela više nego ja, a ja sam gladna i na pola puta od šporeta do frižidera sam zaboravila šta sam htela da pojedem. Telefon mi je zvonio u najmanje 5 minuta, a ja sam sa pola uha slušala i razmišljala kako bih se sakrila u ćošak i pročitala bar dve rečenice knjige, ali to neće biti danas. Znaš, biti mama nije samo ljubav i igre — to je i neprekidan maraton zaboravljanja, brzog trčanja i čudnih rituala poput „kafe na preskok“. Ali hej — preživeli smo i ovaj dan. Sutra ćemo pokušati da se setimo gde smo ostavili ključeve, a možda i da popijemo kafu dok je još topla.🌻

"Pismo sebi koju često zaboravim"

Hej ti. Ti koja uveče legneš umorna, a ujutru se budiš još umornija. Ti koja se stalno pitaš da li si dobra mama, dobra žena, dovoljno dobra u svemu. Znam da ti deluje da svi drugi bolje balansiraju. Znam da ti deluje da samo ti nekad izgubiš strpljenje, da samo tebi sve padne teško, da si jedina koja se rasplače u kupatilu. Nisi. I ne moraš da budeš jaka svaki dan. Niko nije stvoren da nosi sve sam. Ti imaš pravo da zastaneš. Imaš pravo da kažeš "ne mogu danas". Imaš pravo da budeš umorna, nežna, tiha. I dalje si cela. I dalje si dovoljna. Ovo pismo je da te podseti: Ti ne moraš sve. Dovoljno je i samo da budeš.

"Kad sve radim, a opet imam osećaj da ništa nisam uradila"

Ima dana kada ustanem umorna. Kada obavim sve — presvučem bebu, skuvam ručak, operem veš, skupim igračke, odgovorim na poruke... i opet osećam da nisam uradila ništa. I nije to zato što nisam radila. Naprotiv. Već zato što ono što radim – ne izgleda „veliko“. Ne vidi se. Ne tapše se. Ne broji se. A zapravo — u svakoj toj maloj stvari je ceo jedan svet. I svaki put kad se osećam „nedovoljno“, pokušam da stanem. Da udahnem. I da kažem sebi: „Ti jesi dovoljna. I tvoje ‘malo’ znači mnogo.“ Za mene. Za moje. I za onu malu devojčicu u meni koja je nekad maštala baš o ovakvom danu.💕

Jedan obican dan u mom haosu🍀

Ponekad me pitaju: "Kako ti izgleda dan?" A ja pomislim – ni sama više ne znam. Sve je nekako pomereno, nepredvidivo, ali opet – moje. Dan počinje negde između sna i jave, uz bebin plač i pokušaj da otvorim oči. Kafa me gleda s pulta, a ja nju – sa detetom u naručju i jednom papučom na nozi. Prvi gutljaj – ponekad u 8, ponekad tek oko podne. Nema pravila. Smejem se sebi kad pokušam da „isplaniram“ dan. Jer realnost izgleda ovako: U jednom trenutku pelena, u sledećem pokušaj da spremim ručak. Dva zalogaja hrane dok beba spava. Pet minuta tišine koje ne znaš da li da iskoristiš za tuširanje, disanje ili plakanje iz zahvalnosti što je bar sada mir. Ali tu su i oni trenuci koji brišu umor: Kada me pogleda pravo u oči i nasmeje se. Kada zaspi na meni i ja osetim taj mali topli život kako diše. Nije lako. Ali je moje. I iskreno – ne bih menjala. Ako i ti imaš dane koji liče na haos, znaj – nisi sama. I u tom haosu ima ljubavi. I to je ono što se broji.

Mali trenuci koji mi menjaju dan

Svaki dan donosi male izazove i male radosti. Ponekad je lako zagubiti se u obavezama i zaboraviti da zastanemo i uživamo u sitnicama koje nas čine srećnim. Danas sam odlučila da posmatram svoj dan kroz prizmu tih malih trenutaka. Kad beba zasmeje iz sveg glasa, kad popijem prvu jutarnju kafu u tišini, ili kad samo nekoliko minuta provedem na svežem vazduhu — to su trenuci koji me pune i podsećaju zašto volim ovaj život, uprkos svim izazovima. Nije uvek lako, naravno. Ponekad sam umorna, ponekad nervozna. Ali upravo te male radosti me drže. Zato sam odlučila da ih beležim i delim, možda će nekome i oni značiti. Koji su tvoji mali trenuci sreće? Podsetimo se zajedno da svaki dan ima svoju lepotu, samo je treba primetiti.

Jedna zena pise

Претражи овај блог

Постови

Kad sam ti poverila more🌊

Smiraj dana 🌅

Neispunjenost u sred ljubavi💭

Mi smo sad roditelji – ali da li smo još partneri?

Ne znam da li sam srećna ili samo preživljavam dan

Tiho nestajem u tuđim očekivanjima

Detinjstvo bez roditelja – tišina koja ostaje zauvek🍀💔

Sigurnost kao zamka

"Devojcica bez oslonca🫂

Između snova i tišine — priča o izborima koje niko ne vidi

Brak nije bajka,ali moze da bude sigurno mesto🫂

"Nisam umorna jer ne spavam – umorna sam jer sve nosim sama"

Kad poželim da izađem – a beba je još mala🌸

Jutarnjih 30 minuta za kafu,dok tata cuva decu..🍀

Ne trazimo mnogo,samo jedan dan razumevanja..🫂🍀

Ne tražim pomoć – samo da ne budem nevidljiva

Ne, nije u redu da se podrazumeva da žena sve može – i sve mora🌸

Promeniš se kad postaneš mama – i ne znaš više ko si

Dani kada mi je svega dosta🗣

Izgubljena negde između svih „ja“

Kad emocije zacute..

Pogled koji me ne popravlja💔

"Mesta gde ćutim najlepše"🌸

30 minuta mira🍀

„Pauza za dušu: kad mama stane i udahne”

Kad mama pokuša da bude superheroj… i shvati da je samo čovek

Danas nisam spasila svet. Ali sam stavila veš da se pere.

😂„Kafa 3x podgrevana i beba koja jede više od mene — dnevnik jedne mame“

"Pismo sebi koju često zaboravim"

"Kad sve radim, a opet imam osećaj da ništa nisam uradila"

Jedan obican dan u mom haosu🍀

Mali trenuci koji mi menjaju dan

Популарни постови са овог блога

„Pauza za dušu: kad mama stane i udahne”

Mali trenuci koji mi menjaju dan

Izgubljena negde između svih „ja“